VVHILE

VVhile je beogradski sastav koji čine Andrija Spičanović, arhitekta i Stevan Ćirović, grafički dizajner, koje znate iz sada već kultnih bendova Jaibo!, Cut Self Not, 36 Daggers, Tough Guys of America. Svojim zvukom evociraju sećanje na vašingtonski pank sa kraja osamdesetih, novi talas kalifornijskog nojza i distorziranu nežnost šugejza.

U utorak, 28. oktobra izlazi im digitalni EP pod nazivom Wrong Face Wrong Palm sa naslovnom pesmom i tri remiksa, kao i spot u režiji Marije Radosavljević. Ovom partiju na društvenim mrežama pridružujemo se u vidu velikog intervjua i fotkanja. Ispred benda istupio je Andrija od koga saznajete kako su se oformili, šta za njih znači muzika, kako se menjala beogradska muzička scena i oni sa njom.

A dok čitate intervju, slušajte novi EP.

Kako je bend nastao?

Bend je nastao 2011. godine, savim slučajno. Ja sam tad prestao da sviram sa Cut Self Not i sa Tough Guys-ima, i slučajno srećem Stevu na ulici. A i hteo sam da ga zovem da sviramo tih dana, onako bezveze imao sam neke pesme koje sam pravio u medjuvremenu. I sretnem ga. On kaže da super hoću ali vidiš imam slomljenu ruku. Prošlo je neko vreme, ja u međuvremenu promenim telefon i brojevi mi se izmešaju. Između ostalih Stevin i broj Stefana Unkovića. Došao je Stefanov rođendan a ja sam greškom Stevi poslao poruku kao e srećan rođendan. Steva je bio u fazonu pogrešio si broj ali možemo da sviramo ozdravila mi ruka. I onda smo krenuli da sviramo bez ikakve namere da postoji bend. To se zapravo desilo malo pre No Age koncerta, posle tog koncerta sam nekako shvatio da bi cela stvar možda mogla da funkcioniše kao duo! I malo po malo se rodio bend.

Od tad pa nadalje postoji samo VVhile ili svirate i u drugim bendovima?

Ja sam bio u Tough Guys-ima od tad, posle neka dva koncerta 2011. nismo svirali, tačnije ja nisam svirao neko vreme pa nekako nisu ni oni. 2012 smo opet krenuli da sviramo i to je krajalo do kraja te godine, tad sam izašao iz benda.

Imali smo dve turneje jednu s Tough guys-ima 2012, a drugu prošle godine. EP je 2012. izašao na vinilu, a isti vinil je 2013. izašao u Americi kao repress.

Na početku je zapravo cela ideja bila da sviramo nekakav primitivni punk,  nešto poput Wipersa, Mission Of Burma… i onda je malo po malo to krenulo da ide ka nekim potpuno drugim pravcima, tako da po meni taj EP prilično pankerica, post punk. Što na novom albumu nije slučaj. Postoje dve pesme koje su punk ali one zapravo i datiraju iz tog prvog perioda 2011 kada su nastajale sve te pesme.

Kako je tekao proces izdavanja albuma?

Mi od aprila pokušavamo da nađemo lejbl. Nekako i ljudi koji su to do sada radili više ne mogu. Nemaju kapaciteta da izguraju ceo tiraž za bend koji je nepoznat. Pritom ne pričam o lejblovima ko što su Sub Pop, Matador, i 4AD nego o malim DIY lejblovima koji ne mogu sami da izvuku recimo 1.500 eura. Toliko košta 500 vinila. A i vinili se ne kupuju više toliko. Skoro sam na netu zakčio listu najprodavanjijih vinila. I na vrhu liste su Mac De Marco i St. Vincent od tih indi izvođača. Oni iza sebe imaju ozbiljnu PR armiju. To sam shvatio da je jako bitno, mi sticajem okolnosti ne živimo od muzike ali da živimo sve bih pare uložio u PR. I imali smo neke agencijske ponude ali su to jako velike cifre, za nas.

U utorak 28 izlazi EP sa tri remiksa i spotom koji je radila Marija Radosavljević. Pesma nije namenski ljubavna, ali može da bude. Više govori o tome koliko možeš da izgubiš sebe u nekom odnosu. U svakom odnosu u koji želiš da uđeš, koga želiš da budeš deo, postoji deo koj nisi ni svestan da gubiš. Tek kad se distanciraš može da bude jasnije.

Remikse su radili Neca (Thinker) Strahinja (HETEM) I Marko ilić i Mića (Mars Flowers). Necu znam baš dugo, Strahinju smo zvali jer nam je super to što radi, nažalost nisam ga još nigde slušao live.

Izdavanje podrzumevam da pored toga što je online (kao što je ovaj EP koji izlazi u utorak 28-og) možeš fizički da ga osetiš. Toliko ima muzike, toliko ima sadržaja da si u tom moru svega ti zapravo potpuno irelevantan. A kada muzika postoji na vinilu u nekom smilu je fizički utisnuta u taj format. I za mene lično to znači nešto. Kao –  naslikao sam sliku.  Zanimljiv je i povratak kaseta. Svirali smo na FDU 2012 godine,  live za radio. Miloš Radičević nas je zvao dok je trajao FIST i snimili smo ceo nastup. Drugar Dzulio je napravio taj video krajnje spontano, koji je na kraju imao najveći uticaj. Mislim da je najviše ljudi kroz njega čulo za nas. I onda su jedan Nemac i jedan Portugalac prošle godine izdali na kaseti ceo live.

Ko je pisao tekstove pesama na prvom EP-ju? Kako inače nastaju tekstovi?

Pišemo ih obojica. A za prvi EP tekstove sam pisao ja. Sećam se kad smo snimali single napravili smo 10 pesama u dva meseca, onda smo rekli ok saćemo da snimimo 4. I trebalo je da napišem tekstove za te 4 pesme. I sad sednem jedno veče. Svataim da sam po ceo dan na poslu, i da nekako nemam vremena da razmišljam o svetu. Onda sam uzeo da čitam vesti, da vidim da li me stvarno nešto od ovoga tangira na bilo koji način da bi mogao da pišem o tome. Tad sam za jedno veče napisao dva ili tri teksta. A što se albuma tiče ceo proces je trajao godinu dana pa tako i tekstovi. Nekad počenem sa idejom da pesma govori o nečemu a na kraju ispadne da govori o tome šta bi bilo da je Papa žena. Ali opet je reakcija na realnost. Mislim taj Papa je stvarno ono lik za sebe. Kemp zapravo, i štagod da upišeš u to je zabavno.

Ti si u bendovima poslednjih 10 godina, još od 36 Daggers-a, tada je baš postojala scena. Jel imaš utisak da je tada bivanje u bendu imalo neke druge društvene implikacije nego što je to slučaj sada?

Meni lično jeste, ja danas drugačije gledam na muziku jer mi je muzika outlet za moju svakodnevnicu. Baš sam skoro razmišljao o tome kad sam davao neki intervju u Beču gde smo svirali, i bilo je sličnih pitanja … da li muzika danas može nešto da promeni. Ja doživljavam da da. Muzika može da promeni nešto na nekom nivou, kod mene, kod tebe, ako reči i muzika kao emocija uspeju da dopru. Dosta toga se promenilo zapravo u odnosu na poslednjih 10 godina i u odnosu na to što je nekada bila scena. To je sigurno nešto čemu ja mentalno i dalje pripadam i želim da pripadam.

Putovali ste dosta po regionu u poslednje vreme, jel imaš utisak da je to nešto što  se dešava inače?

Pa ne znam, mi smo uglavnom sa svim tim ljudima sa kojima smo bili u kontaktu u kontaktu još uvek… Jer većina tih ljudi i danas ima bendove i sviira nekakvu muziku. Uglavnom su to sve derivati panka u nekom smislu. Ili su postali tehno dj-evi.

Da li je taj takoreći raspad scene kod nas igra slučaja ili ima veze sa duhom vremena?

Svirali smo glasni koncert u Kunsthalle-u na Karlsplatz-u. I kad su nam poslali da sviramo tu ja sam ih pitao jel ste sigurni da je ovo mesto za nas, mi smo mnogo glasni…polovina prostora je izložbeni prostor a polovina je ono naj fensi mogući restoran. I sa sve 4 strane staklo. Međutim oni su rekli da je sve kul. Kad gledam fotke sa tog nastupa na MOM licu je patnja. Inače mislim da ima smisla deliti čepove za uši na koncertima. Jer, nama nije fora da se stišamo a kad imaš čepove sačuvaš sluh.

Ja mislim da je pitanje vremena. Involviranost u scenu je na neki način prešla u virtuelnu involviranost.  Ljudi ustvari sebe doživljavaju kroz prizme predstava koje se dešavaju na internetu. Lako je da postaneš deo bilo čega. Dovoljno je da lajkuješ page. Sve informacije su tu. Nemaš potrebu da izađeš iz svoje zone komfora i da se fizički involviraš u nešto. Nije to sad  “fejsbuk je pokvario sve” priča, mislim da nije, mislim da je to dosta moćno oružije sa kojim može svašta da se postigne, ali ljudi sada drugačije reaguju. Pogotovo mladi ljudi koji nisu morali sami da stvore svoju realnost. Ja sam odrastao u ’90 godinama. U Srbiji tj. Jugoslaviji koja se raspadala ’90 tih godina je muzika koju smo slušali bila nešto kompletno drugačije od duha vremena koji je vladalo oko lo, samo po sebi to ti daje moć, drugačiji si. I još kad nađeš na takve ljude oko sebe, vau. Bili smo mnogo više upućeni jedni na druge i kada bi nailazio na ljude koji slušaju sličnu muziku ili razmišljaju kao ja, to je bilo kao otkrivanje ne znam kakvog sveta. Ljudi su se družili.

Sad kad smo bili u Berlinu, pa i u Zagrebu na turneji, vidiš da su ljudi došli na koncert da se zabave. U Berlinu imaš 150 ljudi koji su došli da čuju srpski bend koji nikad nisu slušali. Tamo je bilo ludilo. Dva bisa, ljudi skaču, igraju, ljube se… Ja nekako nisam imao utisak da je to toliko zbog nas koliko da ljudi dolaze da se zabave, žive, živi su. U Beogradu su svi drveni, dođu da slušaju koncert i da kontempliraju o tome kako nije bio baš najbolji zvuk. Nije se baš čula gitara. Ili bubanj. Ili je neko bio ne znam kako obučen.

A šta je to u Beograđanima?

Ja to doživljavam kao deo nekog straha, izolovanosti od udobnog života. Zapravo treba se brinuti o sebi i uživati u trenutku. Mislim da ljudi ovde to ne rade. Da konstantno eksteriorizuju neke životne situacije, a ne žive svoj život.

Ko je vaša publika?

Ne znam. Ne mogu da ti kažem. Ja se jako čudno osećam u odnosu na publiku i percepciju ove vrste muzike. Naše svirke su često na granici nekakvog performansa i imam utisak da ljudi mogu da kažu “vau super” ali i “ma šta je sad ovo”. Tako da ne znam, ja zapravo ne znam koja je naša publika. Nismo do sad imali ni jedan samostalan koncert u beogradu. Tako se dogodilo.

Meni je muzika sad više lični izraz nego poligon za društveni status.  Daleko od toga da to nije angažovano, samo nisu nam potrebna leđa da bi se osećali ok. Tu negde leži i odgovor na pitanje kojoj sceni VVhile pripada. Nijednoj. VVhile je potpuno scena za sebe, imamo svoju priču i trudimo se da je imamo nezavisno od svega što se ovde dešava.

Kako ljudi reaguju na vaš zvuk?

Potrebno je neko vreme da ljudi svare zvuk nekog benda, pogotovo ovde. A i postoji ta shoegaze estetika gde je vokal utopljen u buku. Vokal je instrument i ne možeš da recimo, pevaš. Nije vokal taj koji nosi nego cela emocija. Ne znam koliko su ovde ljudi naviknuti. U Beču smo svirali dva koncerta od kojih je jedan bio tihi koncert sa Anom Ćurčin.

Ja sviram jednu gitaru kroz 3 pojačala a Steva svira bubanj i to je sve u reverbu i dosta odjekuje. Stvarno, ako zvuk nije kako treba sve to teško da može da izadje kako treba i kako je na ploči. Tihi koncert znači da sviramo pesme koje nemaju distorziju, i koje su za tu priliku još uprošćenije. Steva udenfluje ceo bubanj i to je to.

Ko ti je zanimljiv od bendova koji trenutno kod nas postoje?

Zapravo mislim da je scena do sad najzanimljivija. Ono što mi se jako dopada je što su svi bendovi autentični. Što ne postoji žanr. Dopada mi se što nema hermetičkih scnena, punk, hc, indie, nego svaka scena nekako egzistira u svom svetu. Sviđa mi se što iza bendova ne postoje industrijske mašinerije a bendovi ipak nekako organskim širenjem postaju popularni… Stray Dogg, TI, Repetitor. Temple Of The Smoke mi je najbolji živi bend u Srbiji, svirka- spektakl. Npr. Threesome mi je strava bend iako inače ne slušam tu muziku. To su kvalitetni bendovi. Najbolje od svega je što  su to opet ljudi u svojim ranim tridesetim ili kasnim dvadesetim i uglavnom ljudi koji su izrasli iz punk scene. Kad odeš npr. da sviraš po Evropi prepoznaš taj DIY duh koji nose ljudi odrasli u panku i hardkoru, štagod oni svirali danas. Namirišete se na hiljadu metara. Drugačiji je odnos prema muzici, nego što recimo imaju bendovi koji prosto žele da uspeju. To se oseti – kad nije u pitanju strast nego ideja da će nešto da uspe, da je nešto trendi ili da treba da se uradi na određeni način.

Od umetnika sa ovih prostora Esh je neko skim najvše mogu da se identifikujem. Kad sam video šta radi kontaktirali smo ga. On i Saša Tkačenko. I sa njim u najavi imamo neki projekat na kome ćemo da radimo.

Za kraj pitali smo i Mariju Radosavljević kako je izgledao ceo proces snimanja, spot je na dnu strane!

Marija: Andriju i Stevu znam već neko vreme, u nekom trenutku su videli spot koji sam radila za Anu Ćurčin, pa i ostale stvari koje radim. Ogranizovali smo neki spontani sastanak,a u početku je dosta ljudi izrazilo želju da pomogne. Nekako je došlo do toga da je najveći deo posla spao na mene i Mariju Ninković, što na kraju i nije ispalo kao loša stvar.

Ideja je zapravo bila da se pobegne od klišea na neki način. Od ono, prodavanja sreće u boci. Od toga da su svi uvek lepi i mladi. Htela sam da pobegnem od toga, tako što bi mi likovi u spotu bili ili klinci ili matorci. E onda sam shvatila da bi priča koju sam zamislila teško mogla da se iznese sa klincima, a sa druge strane stariji ljudi treba da su na setu tri dana, budžeta naravno nema itd. U jednom trenutku se samo iskristalisalo da nam zapravo treba sredovečni par i da su moji roditelji odlično rešenje. I bilo je čudno iskustvo sve zajedno. Njima je prijalo to sigurno, imali su vikend van rutine. Sa druge strane, prvi put su se susreli sa mojim procesom stvaranja, pa je sve to zajedno nekako otišlo na deseti nivo.

Veljko Stojanović je bio veliki deo celog procesa, uz Mariju i mene. Montažera nismo mogli da nađemo dosta dugo, prošli spot koji sam snimala je montirao Uroš Milkić međutim imao je previše posla. Još par ljudi nije imalo vremana i na kraju me je Veljko spojio sa devojkom sa kojom sam na kraju sklopila spot, Natašom Pantić.

Razgovarale Ana Konjović i Staša Bajac